Uskrs, ili kako se u pravoslavnoj tradiciji češće kaže – Vaskrs, nije samo najveći praznik, već i suština hrišćanske vere. U srcu svakog pravoslavnog doma, bez obzira na to koliko duboko neko praktikuje veru, ovaj dan nosi posebno mesto. On označava pobedu života nad smrću, svetlosti nad tamom, nade nad beznađem. Vaskrs nije samo događaj iz prošlosti – on je neprekidna poruka da svaki kraj nosi mogućnost novog početka.
U osnovi Vaskrsa leži Hristovo vaskrsenje iz mrtvih, događaj koji je zauvek promenio tok sveta. Taj trenutak kada je prazni grob otkriven nije kraj priče, već njen vrhunac – dokaz da ljubav, žrtva i vera imaju poslednju reč. Otuda i reči koje se tradicionalno izgovaraju tog dana: „Hristos vaskrse!“ – sa odjekom nade koja se prenosi s kolena na koleno.
Istorijsko i liturgijsko utemeljenje
Uskrs se uvek proslavlja u nedelju, i to prvu nedelju nakon punog meseca posle prolećne ravnodnevice. Takvo određivanje datuma nije slučajno – povezano je sa ciklusima prirode, buđenjem života, i sa jevrejskom Pashom, koju je i sam Hristos slavio pre raspeća. Pravoslavna crkva koristi julijanski kalendar, pa se datum Vaskrsa često razlikuje od onog u zapadnim crkvama, ali poruka ostaje jednaka – vaskrsenje kao temelj svega.
Liturgijski, Vaskrs je dan kada se čita Jevanđelje o praznom grobu, o ženama mironosicama koje prve dolaze i saznaju istinu. U crkvama se službe započinju u ponoć, zvona zvone, svetla se pale, a vernici pale sveće sa plamenom koji simbolično dolazi iz groba Hristovog. Ta svetlost nije samo dekoracija – ona nosi značenje, snagu i tiho podsećanje: ni tama nije večna.
Simboli praznika i njihova dublja značenja
Uskrs je bogat simbolima koji nisu tu da ukrase praznik, već da ga objasne kroz vidljive znake. Crveno jaje, koje se tradicionalno farba na Veliki petak, simbolizuje krv Hristovu, ali i zatvoreni grob iz kog izbija novi život. Jagnje, koje se često nalazi na prazničnoj trpezi, podseća na Hrista kao „Jagnje Božije“, koji je nevino stradao. Sveća, koju vernici nose iz crkve, postaje svetionik kuće – mala, ali postojana vatra koja brani dom od tame.
Čak i običaji koji naizgled deluju veselo, poput takmičenja u „kucanju“ jajima, nose duboko značenje. U toj igri snage i sreće krije se priča o pobedi života, o večnosti i veri da se pravi život nalazi izvan vidljivog.
Porodična i zajednička dimenzija
Uskrs u pravoslavnom domu ne može da prođe bez okupljanja. Bilo da je to u zoru na liturgiji, za prazničnim stolom ili prilikom darivanja jaja komšijama, ovaj praznik briše granice među ljudima. U tim susretima, u rečenici „Vaistinu vaskrse“, ne nalazi se samo formalnost – to je pozdrav koji u sebi nosi najdublju potvrdu zajedničkog uverenja.
U mnogim domovima, pripreme za Uskrs traju danima – od Velikog petka, koji protiče u tišini i molitvi, preko subote kada se peče kolač i farbaju jaja, do same nedelje kada sve oživljava. Ipak, suština nije u savršenoj trpezi, već u toplini susreta. Pravoslavni Uskrs je trenutak kada porodica prestaje da bude samo krvno srodstvo – ona postaje duhovna celina, okupljena oko vere i radosti.
Uskrs kao lično i kolektivno vaskrsenje
Za mnoge, Vaskrs je prilika za unutrašnje preispitivanje. U tom svetlom prazniku nalazi se poziv svakom čoveku da ustane iz vlastitih tame – da napusti gorčinu, prestane sa osudom, da oprosti, zatraži oproštaj i krene ispočetka. To je duhovni izazov, ali i uteha – jer kao što grob nije kraj priče, ni padovi nisu kraj našeg puta.
Na kolektivnom nivou, pravoslavni Uskrs obnavlja nadu u bolje društvo. Kada se cela zajednica okrene simbolima svetlosti, kada hramovi postanu puni ljudi koji se ne boje da zajedno pevaju o vaskrsenju – tada vera prestaje da bude samo lična stvar, i postaje snaga naroda.
Pravoslavni uskrs
Uskrs je više od datuma, običaja i trpeze. On je srce pravoslavne vere, tiha pobeda ljubavi nad smrću, sveta svetlost koja obasjava domove i duše. Nije slučajno što se kaže da je Vaskrs „praznik nad praznicima“ – jer tog dana ne slavimo samo prošlost, već i ono što tek dolazi. U svakom crvenom jajetu, u svakoj sveći, u svakom osmehu vernika ogleda se nada koja nikada ne umire.
